BUDI SVOJ

''Nikad  nisam ni zeleo da budem poput vecine,a vecina nikad nije uspevala da bude ko ja."
-Zivot uglavnom lomi najjace,baca ih na kolena ,da pokaze kako covek moze da ustane i uspravi se.
Slabe nedira....Oni su i onako ceo zivot na kolenima.
-TESKA VREMENA NIKAD NE TRAJU....TRAJU IZDRZLJIVI LJUDI.

TAKO JE TO..

KOLIKO KOSTA?

STARAC I LEŠNIK

U jednom selu na prašnjavom putu igrala su se deca krpenom loptom..Neka deca su bila nestašna i krala lubenice.Neka se penjala na drveće i lomila granje..Jedan dečak i jedna devojčica stalno su bili odvojeni od svojih vršnjaka.Voleli su da se druže,često su se igrali ispod starog drveta lešnika.Lešnik je bio star i ogroman,a oni mali naspram njega.Ponekad su mislili da zna puno toga da kaže,divili se toj snazi,i veličini.Voleli su to mesto,imali su neki mir,smejali se i gledali u zvezde.Leti je ispod lešnika bila velika hladovina,a u jesen padalo lišće i prvi plodovi lešnika.Njih dvoje su voleli to drvo,a i lešnike...Igranje u lišću.Prolazilo je vreme,momak je stasao u pravog momka,a ona u prelepu devojku.Stalno su provodili vreme i pričali o detinjstvu.Doživeli prvi poljubac..i gledali zvezde.Bili su srećni.Njeni su bili gazde,a njegovi nadničari,roditelji.Radili su za gazdu po ceo dan.Često su umorni dolazili kući.Težak je to posao bio.Momka su njegovi poslali na zanat,da ne bi bio sluga.A nju su njeni spremali za udaju,za bogatog trgovca.Bio je stariji i zaljubljen u nju.A ona je htela momka sa kim je odrasla,ceo svoj život je maštala o tome.I momak je hteo nju,ali bilo bi sramota za selo da je uzme sluga,a nije imao ni njive,ni konje.Bio je siromašan.Devojku su udali za bogatog trgovca,postala mu žena i rodila mu dvoje dece.A on je i dalje ostao sam kod velikog lešnika.Često je prolazila kočijom pored tog lešnika i gledala u momka kako sedi ispod njega.Došla je jesen,počela da pada lišće i prvi plodovi lešnika.Jedan starac je i pre dolazio tu i skupljao lešnike.Ali momak nikad nije obraćao pažnju na njega.Upita ga starac:"Čemu ta tuga u očima?"Život je pred tobom,mlad si,zdrav,pametan."Nije mi ostalo ništa od moje sreće"reče mu momak pognute glave."Nemam ništa,ni njive ni konje."-"Podignji glavu,vidiš ovo stablo,veliko i moćno.Ono će ti dati plod,a plod sreću."-"Ali ja nemam njivu."Starac uze par lešnika u ruke i reče"On je iz prirode,voli mir".-"Ali starče,nije to sreća"-"Nikad ne znaš šta donosi dan,a šta noć,kad god si usamljen i nesrećan uživaj u lepoti datoj i sadi."Starac je bio mudar čovek.Mladić je stalno sadio lešnike kad god je bio usamljen.Išao u prirodu divio se lepoti i sadio lešnike.Pio vodu iz izvora,gledao mir i tišinu.Trgovac je često išao po kafanama bacao pare na muziku i mlade žene.Često je dolazio ujutro kući.Ona bi ga čekala,znala je sve i ništa nije mogla,on je bio gazda,bila je nesrećna.Često je prolazila kočijom i gledala u momka kako skuplja lešnike,igra se sa lišćem.Poželela je i ona ali nije smela.Trgovac je zapita:"Zbog čega glrdaš tog momka,vidiš da je lud?Neradi u nadnice,nema para,igra se sa lišćem."Počeo je rat.Okupatorska vojska je otimala stoku bogatima,zemlju i lokale.Momka niko nije dirao,svi su znali da je  lud.Često ga ismejavali i šutirali.Rat se završavao,ljudi nisu imali od čega da žive,deca gladna.Često je pomogao,donosio lešnike,ljudi su počeli da ga cene.Trgovac više nije bio bogat,išao je u nadnicu i sve više maltretirao ženu.Sve se preokrenulo.Mnogi su postali bogati,a bogati siromašni.Mnoge bogate kuće su bile spaljene.Momak,sad već čovek pravio je razne proizvode od lešnika.Imao je na desetine hiljada stabla,kupio je ogromna imanja.Trgovac nije mogao da se snađe,stalno je pio i na kraju se ubio.Ostavio je ženu i dvoje dece na ulici.Morali su da rade u nadnicu.Često je bila nesrećna i tražila svoj mir ispod lešnika i skupljala ga da prežive.Čovek koji je skupljao lešnike prolazi

o je sa svojim slugama i kočijama i spazi je.Opet su bili zajedno pričali o životu i gledali zvezde.Gledali decu kako se igraju krpenom loptom na putu,Ali onda na trenutak spaziše dečaka i devojčicu odvojeni kako se igraju ispod starog oraha.Pogledali su se u oči i nasmejali.

KROZ ŽIVOT MORAMO I UČITI

Učite pa čak i od najmlađih.Pre trinaest godina sam položila vozački ispit..Dobila dozvolu i nikad nisam sela za volan jer nisam imala auto.Prvo samostalno iskustvo sa vožnjom je bilo zastrašujuće.Dok sam izlazila u rikverc razbila sam auto i udarila u kuću,strašno.Strah koji se tada stvorio je bio neopisiv.Prošlo je godinu dana,kupljen je drugi auto koji je više bio u garaži nego što ga je iko vozio.A ja sam decu vozila u vrtić biciklom.Jedno jutro je pljuštala kiša.Petogodišnji sin je tražio da ide u vrtić.Objašnjavala sam mu da ne mogu biciklom da ih vozim jer pada kiša.Da će tog dana ostati kod kuće.On me je pogledao i rekao:"Žašto ti služi auto?Odvezi nas autom."Rekla sam mu da ja auto ne znam da upalim a ne da vozim.Iznenadila sam se u momentu kad mi je rekao:"Nisi ni probala.Kako znaš kad nisi ni probala?"Skamenila sam se od čuda,šta to meni govori dete od pet godina.Zastala i rekla sebi:"Da,potpuno je u pravu.Nisam ni probala."Spakovala sam decu,sela u auto i odvezla u vrtić.Od tog dana više nikad nisam prestala da vozim.Mnoge stvari sam u životu postigla zahvaljujući autu.Život mi se olakšao i pružio velike mogućnosti.Ko bi rekao da je tada moj petogodišnji sin pametniji od mene.Da je samo jednom rečenicom uspeo da savlada moj strah od vožnje.Ponekad kroz šalu spomenemo taj događaj.A služi nam i kao naravoučenije.Za tu rečenicu sam svoj sinu zahvalna do kraja života

ZAŠTO SE LJUDI NE ODLUČUJU ZA PROMENE?

U jednom momentu u svom životu sam rekla:"Ja neću tako da živim!"Shvatila da hoću drugačije i da nisam primorana na to što neću.Da imam izbor.Tada se ljudi odlučuju na ekstremne promene kada znaju šta hoće odnosno šta neće.Zato se mnogi ljudi ne odlučuju na promene i žive u začaranom krugu nesrećni?Sputava ih strah.Strah je čudna emocija koja nesvesno ljudima postavlja ogromna ograničenja.Strah blokira reakciju.Većina ljudi je naviklo na ustaljene načine života.Oni su sigurni u svojoj zoni komfora,kakva god ona bila.Ako zavire preko ograde,šta vide?Strah od nepoznatog.To je osnovni razlog što ljudi žive u svojim problemima u svom nezadovoljstvu.Oni ne pokušavaju ništa da menjaju misleći da tako mora biti.Drugi veliki razlog je samopouzdanje.Puno je vas koji nemate samopouzdanje.Mislite da ne možete,da ne umete.To je laž..Ko vam je to rekao?Samopouzdanje su vam uništili od malena tokom vaspitanja ograničavajući vaša interesovanja.Dok odrastate po hiljadu puta vam kažu:ne,nemoj,ne smeš,ne znaš,to je razlog.Vi niste ni svesni da možete,znate i smete jer su vas naučili suprotno,ubili vam samopouzdanje.Treće što je važno je da znate šta želite.Da imate cilj.Bez cilja nema ni puta.U početku promene načina života nailazite na prepreke.Važno je da se ne uplašite.Da nastavite.Prepreke su tu kao lekcija,da na njima nešto naučite.U mojoj kući je osnovni moto:"Ako hoćeš naćićeš način,ako nećeš naćićeš razlog!"Sa ovim sloganom teško da neko ima opravdanje da nešto ne može.Prvi korak ka promeni je težak,ali je važan.Bez prvog koraka nema ni drugog,ni trećeg.Samo napravite prvi i put ka sreći i uspehu vam je širom otvoren
.

KUTIJICA SA POLJUPCIMA

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki čovek kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a novaca je u ono vrijeme bilo vrlo malo. 

Bio je Božić. Devojčica je donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, ovo je za tebe!” Tati je bilo vrlo neugodno, jer nije očekivao od ćerke bilo kakav poklon, a kada je otvorio kutiju i zavirio u nju, vidio je da unutra nema ničega!
Jako se naljutio. Ćerku je strogo prekorio i rekao joj: “Ako već nešto poklanjaš, onda se potrudi da nešto i staviš u kutiju. Ne možeš tek tako poklanjati praznu kutiju!!”
Djevojčica ga je tužno pogledala i sa suznim očima rekla: “Ali tata, kutija nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe.”
Tata je bio ganut do suza. Kleknuo je pred ćerkicu, snažno je zagrlio i zamolio za oproštaj. Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvijek kada se osjećao izgubljeno i očajno, uzeo bi je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila unutra.

Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi. Šta čekate!!!

LEGENDA O CVETU

Verovatno ste čuli za indisjku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu , čitamo u priči, sa svih strana slušao je samo žalbe.

Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što je sve drveta palme korisno – plod, lišće, grane i deblo.
Međutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skup novac izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više.

Oko posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavilo se na jednom malom žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: ” Zašto se i ti ne žalis kao ostali?”

Cvet je odgovrio: ” Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu koje se lelujalo na vetru. Poželeo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog želeo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da učini. Želeo je da budem mali žuti cvet pa zato želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao.

PRIJATELJI

                                                       PRIJATELJI
Jednog dana, miš je gledao kroz pukotinu na zidu, farmera i njegovu ženu kako otvaraju neki paket. Kakvu hranu bi to moglo imati? Pitao se. Ali kad je otkrio da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut.

Trčeći kroz dvorište farme upozoravao je ostale vičući: ” U kući je mišolovka! U kući je mišolovka!”
Kokoš, kvocajući i čeprkajući, podigne glavu i kaže:
“Gospodine Mišu, to je ozbiljan problem za tebe, ali nema baš nikakve posledice po mene. Ja se zbog toga ne mogu uzrujavati.”

Miš se okrene prasetu i vikne: “Mišolovka je u kući! Mišolovka je u kući!”
Prase je saosećalo, ali reče: “Vrlo mi je žao, gospodine Mišu, ali ja tu ne mogu ništa učiniti osim moliti. Budi siguran da si u mojim molitvama.”

Miš tada krene prema kravi: “Mišolovka je u kući! Mišolovka je u kući!”
Krava reče: “Oh, gospodine Mišu, žao mi je zbog tebe, ali s mog nosa neće faliti koža.”

Tako se miš vratio odbijen, pognute glave u kuću kako bi se sam suočio s farmerovom mišolovkom.

Te noći začuo se čudan zvuk u kući – kao zvuk kad mišolovka uhvati svoj plen.
Farmerova žena požurila je videti što se uhvatilo. U mraku nije videela da je mišolovka uhvatila rep otrovne zmije. Zmija ju je ugrizla. Farmer ju je brzo odvezao u bolnicu i kući se vratila s groznicom.

• Znamo da se groznica lečila svežom kokošjom supom, pa je farmer zaklao kokošku.

• Ali bolest njegove žene se nastavila pa su je došli posetiti prijatelji i susedi. Da bi ih nahranio, farmer je izmesario prase.

• Farmerova žena, nažalost, nije se oporavila, umrla je. Došlo je toliko ljudi na njenu sahranu, da je farmer morao zaklati i kravu kako bi osigurao dovoljno mesa za sve njih.

• Miš je to sve gledao s velikom tugom kroz svoju pukotinu na zidu.

Zato, kad idući put čuješ da se neko suočio s problemom i misliš da te se to ne tiče, seti se – kad je jedan od nas ugrožen, svi smo u opasnosti.

Svi smo umešani u to putovanje zvano “život”. Moramo paziti jedni na druge i ponekad napraviti dodatan trud da ohrabrimo nekog od nas.

SETI SE, SVAKO OD NAS JE BITNA NIT U TAPISERIJI DRUGE OSOBE; NAŠI ŽIVOTI SU ISPREPLETENI S RAZLOGOM.

Jedna od najboljih stvari koja se veže uz ovaj svet je prijatelj.

LAV

-SVAKOG JUTR GAZELA SE BUDI U AFRICI..
-SVAKOG DANA LAV SE BUDI U AFRICI..
-LAV ZNA DA MORA DA TRCI ZA NAJSPORIJOM GAZELOM,DA NEBI UMRO OD GLADI...
SVE JEDNO ...DA LI STE LAV ILI GAZELA..
   



       TRCITE !!!!!

DANA MOJA PRICA UVOD

Pošto ćemo se družiti red je da se upoznamo.Moje ime je Dana.
  Neki me smatraju da sam borac,neki da sam neustrašiva ludača.Ja sam samo mama..
-Mama četvoro dece .Reč mama govori sve.
Mame su svemoguće ,mame okreću planetu,one su neustrašive i bore se za svoju decu ko ranjene zveri.
-Od malena težak život.U siromaštvu u prodici gde harmonije baš i nije bilo.
Mlado ludo.Udala se sa 18 god.Rodilo se jedno dete,drugo,život nepodnošljiv,muž u kafani,u provod
a mi kući gladni.
Rešim ja da tako ne živim.
Sa detetom od dve godine i bebom od tri meseca vratim se kod roditelja iz Pirota za Beograd 360 km.
Došla sam još u veću bedu..
Otac u krevetu operisan,setre studenti ,ja sa dvoje dece,dugovi,tuga ...Majka sama radi.
-Krenula je borba, našla sam posao  u privatnoj firmi i privatno,rad,rad i samo rad.
Prošlo je vreme.
Upoznala sam dobrog čoveka...Rodila se ljubav.
Prihvatio je moju decu kao svoju.Krenuli smo u život bez igde išta...
Na otplatu smo uzeli staru kuću.Uselili se u potpuno golu,praznu,i svi spavali na groznom starom trosedu,imali jedva osnovno.
-Rodila se ćerka,opet borba.
Da bih mogla da radim i da se izborim,bebu od šest  mesci sam ostavljala samu u kući po tri sata dok muž nedodje iz treće smene.
Prolazilo je vreme,skućili smo se i počeli normalan život....a onda krenulo po zlu.
-Padnem,polomim skočni zglob,teška operacija.. dug oporavak..
Trajalo je to mesecima..
Muž me je prezirao što sam nesposobna..Bila sam mu teška.
Uzeo je kredit da preživimo,a moja firma kasnila sa platom 6 meseci.
TUGA..!
U kući tenzija,nezadovoljstvo..prestali smo da pričamo,da se smejemo.Vreme je odmicalo i u
 medjuvremenu se svašta ružno desilo,mnogo ružnih stvari.....

-Ja izmučena od svega,psihički potonula,izgubila,veru,nadu,volju...
Želala sam da umrem..Pokušala  sam da se ubijem.
-Sa VMA me po službenoj dužnosti prebace u Kovin.
Tamo sam naučila veliku lekciju...
Stidela sam se sebe..
Rekla sam sebi da NIKAD..NIKAD..nesmem da potonem,da sam ja najsrećnija na svetu..!Jer imam
4 zvezde vodilje,zbog njih moram da se borim.
Iz Kovina pravo na Banjcu,vadili mi šraf iz noge.Došla ja kuci..
-Situacija slična ..muž rešio da se razvedamo ..
-Ok..mislila sam preživeću ja i to.Oporavila sam se,počela da radim,a on
 se brzo predomislio,shavtio je kako je bez mene.
Sama sebe sam bodrila..
Govorila sebi ..moraš dalje,ti to možeš,samo napred ..TRČI..
Nastavila sam da živim,nastavila normalno puno da radim..10,12 sati dnevno,rad me je održao.
Deca su dosta odrasla.Muž je pokazao dobru volju da se menja,dosta toga se korigovalo.
Shvatila sam da ne mogu menjati svet ,al' sam ga prilagodila prema  sebi,olakšala život koji je postao srećan.Naučila to da smo mi sami odgovorni za način života koji vodimo i ako ga mi ne prilagodimo sebi,ko će?
-Danas imamo skaldan brak,naravno razlike postoje,al je prisutno poštovanje i razumevanje.Izgradili smo dobar,pozitivan odnos koji je osnov za zajednicu..
-A deca su izrasli u serćne i zdrave adolescente.
-Kakvim god me očima posmatrali ljudi,ja sam ponosna žena koja je na svojim greškama naučila ziveti srećno.
-PONOSNA MAJKA KOJA ČVRSTO KORAČA OVIM SVETOM.          Dana

DOBRO DOSLI U SPASIONICU...

Mi smo tim ..Za vaše  probleme  i vaše snove ..